zikaa

Prosveta u Srbiji

Iz bogatog ličnog iskustva mogu da navedem nekoliko detalja koje primetim skoro svaki put kad pročitam neki članak o prosveti. Ne znam da li su oni koji pišu ove blogove primetili da ne postoji kategorija "prosveta" ili "obrazovanje". I to dosta govori o tome koja je pozicija prosvete među prioritetima, čak i na ovako trivijalnoj stvari.  

A zašto je to tako?

Postoje različite teorije zavere ko nam je smestio, sa ciljem da nas upropasti. Među njima se ističe ona da su za sve to krive strane špijunske službe kojima je cilj urušavanje obrazovanja u svakoj zemlji gde je to moguće, a naročito kod nas. Sa druge strane, ja mogu samo da postavim pitanje "Koji bi bio interes neke zemlje da upropasti blago koje može da ima za vrlo male novce". Naime, svedoci smo, a i vrlo smo ponosni, na sve naše uspešne ljude koji negde u belom svetu pokazuju izuzetne rezultate. I dok nam velike (ozbiljne, proračunate) sile odvode pametne, u Srbiji ostaju oni drugi (nažalost, tu moram da ubrojim i sebe). Pošto ni sami ne mogu da reše pitanje obrazovanja, koje kao voda menja svoj oblik velikom brzinom, već više od veka najpametniji upošljavaju najpametnije ne pitajući za cenu. Poklone im život iz (malih) snova, jer skauti koji ih otkrivaju to rade dok su kandidati mladi i dok im se želje uglavnom svode na "u se, na se i poda se", eventualno kuća sa bazenom i kola...

Mi kao kotrljani koji uporno guraju "loptu" uzbrdo, pokušavamo pokušavamo da rešimo (ne)jednačinu sa 100 nepoznatih konvencionalnim metodama, zastarelim merenjem prosvete na kantar i modelima koji ne dozvoljavaju bilo kakve inovacije. Najčešće, pošto smo veoma siromašna zemlja, linijom manjeg otpora, pribegavamo metričkom određivanju norme - 20 časova redovne nastave, 10 časova pripreme, jedan nastavnik po odeljenju... Ipak, proevropejski pokušavamo da umetnemo u praksu inkluzivnu nastavu, bilingvalnu nastavu i ostale.

Da ne dužim previše o tome šta postoji, reći ću samo da starim neuspešnim metodama nećemo rešiti stare nerešene zadatke. A mi uporni, guramo kola dok ne prezupči. To me podseća na mog ćaleta kad pokušava da objasni nekom strancu nešto na srpskom, pa pošto ovaj nije ukapirao iz prve, u najboljoj nameri da mu objasni šta je hteo, počinje da viče isto to i da mu se unosi u lice, dok ovaj jadnik ne klimne glavom da je shvatio.

Za reševanje ovog problema treba postaviti parametre, od kojih je prvi, naravno, novac, pošto entuzijazam odavno više ne postoji. Ne mogu da shvatim ministra prosvete koji potpiše budžet čija je jedina stavka (95%) - plate. Onih 5% ionako ode na zamene, pa ja volim da kažem da je 105% otišlo na plaćanje (ne) rada.

Problem mreže škola je nepremostiva prepreka koja nam stoji kao kost u grlu. Kao i uvek kod nas, malim stvarima se daje prevelika važnost. Ne želim da vređam manje sredine, seoske škole, ali njih i nema toliko mnogo, i mogle bi da se rešavaju kao poseban deo, jer zahtevaju posebne uslove. Po meni, mnogo je veći problem što škole u gradovima ne mogu da odgovore na prosta pitanja: koliko imaju učenika, koliko zaposlenih... Nepostojanje precizne i ažurne evidencije omogućava neprestano muljanje sa zaposlenima. Bolovanja, zamene, suspenzije - ko će tome stati u kraj. A to su opet samo plate. Hoću da kažem da je prosveta ogromna, a da je kontrola minimalna, po meni namerno. To je odlično mesto za uhlebljavanje kadrova, dokonih domaćica i drugih...

Zamislite čas na kojem kreneš da predaješ npr. fiziku: umesto definicije - film; onda izađeš napolje, pa napraviš eksperiment: Njutnov zakon - baciš kamen sa prozora škole, on (zamislite) - padne ... Dođe vreme za ocenjivanje, (zamislite) neko dobije manje od 5, pa naravno sledi prijava (ako već ne dobiješ batine do tada). A onda ti dođe prosvetni savetnik i kaže: Planovi, pripreme! Ti slegneš ramenima, pokušavaš da objasniš kako voliš decu, kako se najbolje uči vizuelno, novine u radu ... Planovi! Pripreme! Sve ste to kolega mogli da predvidite ...; Ali, ponelo me, osetio sam da to u ovom odeljenju može ...;  Mogli ste nekome glavu da polomite tim kamenom, ugrozili ste nastavni proces i bezbednost dece ...

Ako Vas ovo podseća na neku priču koju ste već čuli i ako se niste iznenadili, onda sigurno radite u školi. Za sve Vas (nas) još jedna kratka priča:

Igraju deca fudbal na času, jedan dečak slučajno, u žaru borbe, faulira drugog. Drugi se okrene, krene da ga psuje i bije, počne tuća. Nastavnik priskoči, fizički odvoji učenike koji su se tukli, i odvede ih kod psihologa. Epilog priče: Izvini se drugu, evo ti bombona, slobodan si... Kolega ostanite malo: Niste smeli da korstite silu, da li znate čiji je to sin? Ali ja sam samo hteo da ih razdvojim! Ulazi direktor koji je već dobio poziv od zabrinutih roditelja: Kolega, ovo nikako nije smelo da se dogodi. Fizičko zlostavljanje dece je ozbiljan prekrašaj pravila škole koji se, po Statutu, sankcioniše kao teža povreda radne obaveze...; Ali samo sam hteo ...; Kolega, budite srećni da prođete samo sa novčanom kaznom. Uostalom, porazgovarajte malo sa psihologom, možda Vam stvari postanu jasnije ...

Meni stvari nikad nisu postale jasnije, a Vama?