O plaćanju u prosveti
Pošto nas sve žulja plata, tj. količina novca koji ćemo dobiti na kraju meseca, evo nekoliko parametara za razmatranje te problematike:
Plata u školi je 40-45 hiljada dinara (2013.)
Radno vreme je prosečno 4 časa + odmori i kafa. Kada se na to doda vreme za pripremu (ručka kod kuće, kose kod frizera i noktiju kod kozmetičara) od 10 sati nedeljno, broj radnih sati se značajno uvećava. Tu je i nezaobilazna trač-partija u obližnjem kafiću, na koju dnevno odlazi barem sat vremena. To ukupno daje 40 (i više) sati nedeljno teškog rada.
S druge strane, u radno vreme bi se moglo uvrstiti i vreme provedeno u raspravljanju i "tuči" sa roditeljima oko ocena, vreme provedeno u strahu od posledice davanja ocena manjih od petice, vreme provedeno u gradskoj prosvetnojo inspekciji i MUP-u ...
Da rezimiramo: za stvarnih 5 sati dnevno dobija se plata od 40.000. Kada se ta brojka uporedi sa prosečnim bankarskim činovnikom koji radi 8-10 sati dnevno, ili sa nekim ko radi kod privatnika po x sati i vikendom za 50-60 hiljada, svako normalan bi izvukao prost zaključak da su prosvetari sasvim dobro plaćeni po satu rada.
E sad kada smo sračunali na šta se sve troši vreme i koliko to košta, da se ppozabavimo lepšom stranom priče - odmorima.
Prosvetari rade od ponedeljka do petka. Godišnje imaju 37 radnih nedelja x 5 dana = 185 radnih dana u nastavi. Na administraciju se potroši oko 10 dana, odeljenske starešine 30. Celokupno angažovanje nastavnika realno ne prelazi 220 dana godišnje. Po 5 sati dnevno. A plata se prima svih 12 meseci.
Pa šta je to onda na šta se prosvetari stalno žale? Jasnom računicom sam prikazao da plata (bolje reći plaćenost) prosečnog prosvetnog radnika uopšte nije mala.
Odgovor leži u razlozima koji se uvek zaboravljaju i od kojih se prvo odustaje kada se štrajkuje, a to su USLOVI RADA. Pod time ne podrazumevam samo krede, table (pametne ili glupe), lopte i ostalo.
- U prosečnooj školi u Beogradu retko ima dovoljno papira za kopiranje i slobode da se aparati koriste, da ne bi deci kopirali knjige za studiranje.
- Higijena je na veoma niskom nivou, jer nema praškova, zaštitnih rukavica, krpa, merdevina i drugih neophodnih stvari. Tetkice imaju platu 17.000 za ceo mesec! Pa da li iko može da preživi 30 dana sa toliko novca? Neko dobacuje: "Zašto nisu učile školu?" i slične opaske. Pošto se od minimalca ne odbija ništa kad su na bolovanju, ni jedna tetkica ne radi u školi, već privatno. Kada sistem ne vodi računa o ljudima, oni se sami snalaze
- Učenici se ponašaju sve gore i gore. Ni janisam bio cvećka kao mali, ali ovo danas je stvarno mnogo. I dok i dalje ima devojčica u lakovanim cipelicama, ima i mnogo onih koji pravdu traže silom, a generalno su nezadovoljni obavezom da prisustvuju dosadnim časovimma na kojima se uči preobimna materija za koju nisu zainteresovani. Iz čiste dosade često uništavaju inventar,zabavljaju se telefonima na času, snimaju "zabranjene" filmove na času, u svlačionici, ušklskom dvorištu, u wc-u...
- Kada misliš da je gotovo, pojave se zabrinuti roditelji. Uglavnom se traže bolje ocene i pravdanje časova, a neretko dolaze da traže zaštitu za svoje dete od nastavnika i drugih učenika. Traže, nude, mole, zahtevaju, prete, biju... Ako ne mogu direktno, angažuju zajedničke poznanike, odeljenske starešine, kolege, direktora. Omiljena fraza: "Videćeš... inspekcija ..."
- Za jedno dete prosečno se tokom školovanja ispiše čitav "Rat i mir". Rastuća administracija preti da nas preplavi, a najbitnije je što to na kraju niko ne čita i ne analizira - papiri radi papira. Od planova, preko priprema, do inkluzije i posebnih zahteva pojedinaca. Ponekad pomislim da je za posao nastavnika potrebno bar 3 glave
- Ceo rad je pod budnim okom partijski postavljenih direktora. U poslednjih par godina, kazne pljušte kao nikad ranije. Kad se neko iz zimskog sna rpobudi inspektora može da bude srećan ako ga sanjivi meda ne pojede.
- Stručnost je glavna reč kojom se pokušava objasniti poziv učitelja i nastavnika. Nekad, kada sam ja išao u školu, to se zvalo entuzijazam i briga za decu, a radilo se uz svesrdnu pomoć i podršku roditelja. Nije smetala ni poneka ćuška, ali danas smo napredovali, zar ne? Slučajno da ga nisi pogledao popreko! ... Pa više i nemam želju da ga gledam ...
- Tehnološka pismenost manjka. Polako prelazimo sa nultog na prvi nivo: kliktanje mišem, kucanje jednim prstom i za najnaprednije Save As... Baze podataka, pretraživanje svog onog unetog teksta tokom školovanja ... biće, biće, kad uđemo u EU!
Očigledno je da "oni gore" misle da nešto "pod haubom" nije u redu, i da greška nije na njihovoj strani. Mi "patuljci iz haube" uvek krivimo onog gore što drži volan i pritiska papučice, i tako u krug. Decu baš briga, roditelji su zabrinuti i kritični. Plate su male, al smo dobro plaćeni. Nema sredstava za rad, ali nisu nam ni potrebna.
Svi su nezadovoljni, a to ne bi trebalo da bude. Gde je problem, pod haubom ili za volanom?
I zašto su plate tako male !?
Prosveta u Srbiji
Iz bogatog ličnog iskustva mogu da navedem nekoliko detalja koje primetim skoro svaki put kad pročitam neki članak o prosveti. Ne znam da li su oni koji pišu ove blogove primetili da ne postoji kategorija "prosveta" ili "obrazovanje". I to dosta govori o tome koja je pozicija prosvete među prioritetima, čak i na ovako trivijalnoj stvari.
A zašto je to tako?
Postoje različite teorije zavere ko nam je smestio, sa ciljem da nas upropasti. Među njima se ističe ona da su za sve to krive strane špijunske službe kojima je cilj urušavanje obrazovanja u svakoj zemlji gde je to moguće, a naročito kod nas. Sa druge strane, ja mogu samo da postavim pitanje "Koji bi bio interes neke zemlje da upropasti blago koje može da ima za vrlo male novce". Naime, svedoci smo, a i vrlo smo ponosni, na sve naše uspešne ljude koji negde u belom svetu pokazuju izuzetne rezultate. I dok nam velike (ozbiljne, proračunate) sile odvode pametne, u Srbiji ostaju oni drugi (nažalost, tu moram da ubrojim i sebe). Pošto ni sami ne mogu da reše pitanje obrazovanja, koje kao voda menja svoj oblik velikom brzinom, već više od veka najpametniji upošljavaju najpametnije ne pitajući za cenu. Poklone im život iz (malih) snova, jer skauti koji ih otkrivaju to rade dok su kandidati mladi i dok im se želje uglavnom svode na "u se, na se i poda se", eventualno kuća sa bazenom i kola...
Mi kao kotrljani koji uporno guraju "loptu" uzbrdo, pokušavamo pokušavamo da rešimo (ne)jednačinu sa 100 nepoznatih konvencionalnim metodama, zastarelim merenjem prosvete na kantar i modelima koji ne dozvoljavaju bilo kakve inovacije. Najčešće, pošto smo veoma siromašna zemlja, linijom manjeg otpora, pribegavamo metričkom određivanju norme - 20 časova redovne nastave, 10 časova pripreme, jedan nastavnik po odeljenju... Ipak, proevropejski pokušavamo da umetnemo u praksu inkluzivnu nastavu, bilingvalnu nastavu i ostale.
Da ne dužim previše o tome šta postoji, reći ću samo da starim neuspešnim metodama nećemo rešiti stare nerešene zadatke. A mi uporni, guramo kola dok ne prezupči. To me podseća na mog ćaleta kad pokušava da objasni nekom strancu nešto na srpskom, pa pošto ovaj nije ukapirao iz prve, u najboljoj nameri da mu objasni šta je hteo, počinje da viče isto to i da mu se unosi u lice, dok ovaj jadnik ne klimne glavom da je shvatio.
Za reševanje ovog problema treba postaviti parametre, od kojih je prvi, naravno, novac, pošto entuzijazam odavno više ne postoji. Ne mogu da shvatim ministra prosvete koji potpiše budžet čija je jedina stavka (95%) - plate. Onih 5% ionako ode na zamene, pa ja volim da kažem da je 105% otišlo na plaćanje (ne) rada.
Problem mreže škola je nepremostiva prepreka koja nam stoji kao kost u grlu. Kao i uvek kod nas, malim stvarima se daje prevelika važnost. Ne želim da vređam manje sredine, seoske škole, ali njih i nema toliko mnogo, i mogle bi da se rešavaju kao poseban deo, jer zahtevaju posebne uslove. Po meni, mnogo je veći problem što škole u gradovima ne mogu da odgovore na prosta pitanja: koliko imaju učenika, koliko zaposlenih... Nepostojanje precizne i ažurne evidencije omogućava neprestano muljanje sa zaposlenima. Bolovanja, zamene, suspenzije - ko će tome stati u kraj. A to su opet samo plate. Hoću da kažem da je prosveta ogromna, a da je kontrola minimalna, po meni namerno. To je odlično mesto za uhlebljavanje kadrova, dokonih domaćica i drugih...
Zamislite čas na kojem kreneš da predaješ npr. fiziku: umesto definicije - film; onda izađeš napolje, pa napraviš eksperiment: Njutnov zakon - baciš kamen sa prozora škole, on (zamislite) - padne ... Dođe vreme za ocenjivanje, (zamislite) neko dobije manje od 5, pa naravno sledi prijava (ako već ne dobiješ batine do tada). A onda ti dođe prosvetni savetnik i kaže: Planovi, pripreme! Ti slegneš ramenima, pokušavaš da objasniš kako voliš decu, kako se najbolje uči vizuelno, novine u radu ... Planovi! Pripreme! Sve ste to kolega mogli da predvidite ...; Ali, ponelo me, osetio sam da to u ovom odeljenju može ...; Mogli ste nekome glavu da polomite tim kamenom, ugrozili ste nastavni proces i bezbednost dece ...
Ako Vas ovo podseća na neku priču koju ste već čuli i ako se niste iznenadili, onda sigurno radite u školi. Za sve Vas (nas) još jedna kratka priča:
Igraju deca fudbal na času, jedan dečak slučajno, u žaru borbe, faulira drugog. Drugi se okrene, krene da ga psuje i bije, počne tuća. Nastavnik priskoči, fizički odvoji učenike koji su se tukli, i odvede ih kod psihologa. Epilog priče: Izvini se drugu, evo ti bombona, slobodan si... Kolega ostanite malo: Niste smeli da korstite silu, da li znate čiji je to sin? Ali ja sam samo hteo da ih razdvojim! Ulazi direktor koji je već dobio poziv od zabrinutih roditelja: Kolega, ovo nikako nije smelo da se dogodi. Fizičko zlostavljanje dece je ozbiljan prekrašaj pravila škole koji se, po Statutu, sankcioniše kao teža povreda radne obaveze...; Ali samo sam hteo ...; Kolega, budite srećni da prođete samo sa novčanom kaznom. Uostalom, porazgovarajte malo sa psihologom, možda Vam stvari postanu jasnije ...
Meni stvari nikad nisu postale jasnije, a Vama?
